Život mladih na selu nije lak, onaj ko se opredeli da ostane na dedovini spreman je na mukotrpan rad, trud i dosta odricanja. Jovica Putnik, iz Ilandže, ima 25 godina i zajedno sa bratom Petrom vodi veliko imanje. Pretežno se bave stočarstvom, uz koje obrađuju i velike površine zemlje u južnom Banatu. Radni dan traje i preko 10 sati, a vremena za društveni život gotovo i da nema.

Godišnje se na farmi utovi od 15 do 30 komada bikova. Jovica kaže da je cena bikova u otkupu niska i da nema neke ozbiljnije zarade. Cene đubriva i semena su poskupele, dok je cena mesa i mleka ostala ista, pa je mlečno govedarstvo osuđeno na stagnaciju i propadanje. Zbog deficita stoke i zatvaranja farmi Srbiji je dovoljno da godišnje proizvede oko cetiri miliona tona kukuruza, a ostalo je namenjeno za izvoz. Ovaj mladi stočar obrađuje oko 50 hektara državne zemlje do koje ne dolazi lako. Uzgoj krava na pašnjacima, kako kaže, ne isplati mu se baš, jer se smanjuje količina mleka, čija je otkupna cena ovako i onako niska.

Redovne subvencije jedini podsticaj

Država nema sluha da podstakne mlade da ostanu na selu, pa Jovica, osim redovnih subvencija, nema dodatni stimulans kao mlad poljoprivrednik. Podsticaji u vidu povoljnih poljoprivrednih kredita za nabavku nove mehanizacije, kao i neka strategija u proizvodnji opredelili bi više mladih da ostanu na selu.

Često se šalju poruke mladima i apeluje se na njih da je život na selu dobar izbor, međutim, naš sagovornik ne podržava takav stav i smatra da je ostanak uzaludan, a bavljenje stočarstvom promašena investicija u samom startu.

Vapaj stočara i poziv države u pomoć možemo da čujemo skoro svakog dana. Proizvođači težak rad ne mogu da naplate i nemaju od čega da žive. Ukoliko se ovom dinamikom farme budu gasile, bićemo prinuđeni na uvoz mesa za koje nećemo znati kakvog je kvaliteta i koje ćemo duplo skuplje plaćati od domaćeg.